Ovaj tekst ne pišem na engleskom, jer ga oni koji ne govore “naš jezik” ne mogu zaista ni razumeti… a verovatno ne mogu ni ostali. Pišem za sebe. Kad sam već pisao o ameru Šeldonu (biciklisti, ne piscu), red je da napišem nešto i o ovom, našem.
Inače, Marko Vidojković je napisao dosta lep tekst o Đorđu Balaševiću.
Vest je kratka: 19. februara 2021. godine umro je Đorđe Balašević. Natpis će, nadam se, biti isto kratak:
“Đorđe Balašević
1953. – 2021.”
Šta bi se više i moglo napisati, da prenese jedan život, a da ne zvuči banalno, ili totalno promašeno? Pisanje čitulja i natpisa na spomenicima tuđeg života je morbidni, vrhunski test copywriting-a. Ja svakako tome nisam dorastao.
Kad neko poznat prestane vezivati kiseonik iz vazduha, puno ljudi se raspiše o toj crtici između godine rođenja i godine smrti. Ne u smislu biografskih podataka, to ide kasnije, nego baš o suštini te crtice. Njenu suštinu je teško preneti u reči čak i za ljude koje lično dobro poznaješ, a kamoli za nekog tipa iz komšiluka koji je delovao kul – i to velikom broju ljudi, tj. bio je poznat. Čoveka nisam poznavao, pa neću pisati o njegovom liku, već samo o delu – o onome što je davao i ostavio i nama, boraniji. Neću pisati ni o tome šta je “za nas” predstavljao, jer je i to dosta pretenciozno – ja sam običan idiot, znam šta ja mislim, uglavnom – nisam baš siguran za ostale.
U nastavku teksta koristiću nadimak “Đole.” Ne da bih se pravio kako sam bio nešto blizak, “na ti,” sa čovekom, već jer je tako kraće, a i meni zvuči nekako prirodnije.
Što se tiče biografije, koliko znam: čovek je po svemu sudeći rano shvatio šta hoće u životu. Vanredno je završio gimnaziju, nakon što ju je napustio u 3. razredu. Da bi nakon toga uspešno prošao prijemni za studije geografije – čisto da pokaže kevi kako nije glup, samo neće, a onda se vratio muzici. Pisao je divnu poeziju, koju je prelepo recitovao uz odličnu muzičku pratnju, to prodavao ljudima kao muziku i od toga sasvim pristojno zarađivao za život – bez da ikog maže, ili potkrada. Nekoliko puta se iscimao i pisati prozu, sa sasvim pristojnim uspehom. Strasno je voleo fudbal, ali je isti zamenio za tenis kako bi u rekreaciju uključio i svoju ženu. Pa neka kaže neko da nije živeo kao što je pevao! Rodio se, živeo i umro u Novom Sadu, u četiri različite države (na papiru, zapravo su tu bile samo dve države – jedna pre jogurta, i ono posle, ali to je za neku drugu priču).
Sigurno je da bi se mogla napisati cela knjiga o njegovom životu – i zgrnuti dosta novaca od toga. To će sigurno neko i uraditi, pre ili kasnije, ali to verovatno neću biti ja. Moje pisanije je dosta kraće, ali barem gluplje. 🙂
Kad pomislim na svetli lik i delo, među prvim, najjačim utiscima mi je pesma “Samo Da Rata Ne Bude,” koju sam čuo u vreme kad je počelo da se zakuvava ludilo, sa onim smrtonosnim jogurtom u prvom činu, i sendvičima u ovom… valjda nije poslednji. Tada još nisam ni shvatao šta se tačno dešava, samo se moglo naslutiti, uz želju da to ne priznaš sebi (“valjda neće” je naš nacionalni lajtmotiv, što reče jedan mudriji prijatelj).
Za sve vreme koje pamtim, Đole je bio neka vrsta poetskog, ali i zdravorazumskog hroničara vremena. Znao je lepo, u pesmi pogoditi tačno ono što osećam, kako osećam – kao komša novosađan koji živi u istom, ludom vremenu. Tokom ružnih i opasnih devedesetih (koje sada mnogi idioti romantizuju), preslušavao sam snimke njegovih koncerata, sa duhovitim, a za to vreme veoma smelim kritikama postojećeg režima i načina razmišljanja, u pauzama između pesama. Duh poetike, lepote i normalnosti u opštem ludilu ratova, nacionalizma i pohlepe.
Imao je pesmu koja tačno pogađa u žicu: i za sranja koja praviš kao klinac, i za prvu ljubav (sa sve tim pederskim glasićem sa prvih albuma 🙂 ), i za haos vremena i tragedije života kroz koje prolaziš:
…nije sve u selfijima i fotkama aranžmana na stolu
Nema životne situacije, ili priče, za koju mi ne pada na pamet odgovarajući Đoletov stih koji tačno pogađa u žicu. Bilo da je nešto smešno, lepo, ili tragično.
Đole je uvek bio tu kad pomislim: “Jesam ja lud, ili je ovo stvarno nenormalno, kao Pajtonovski skeč, ali uživo, zapravo!?!” – da onda shvatim kako ima bar još jedan koji vidi stvari na sličan način. Po meni jedan od najvećih savremenih pesnika, veoma dobar pisac, ali na prvom mestu: simbol Novog Sada – koliko god to ofucano zvučalo. Onaj osećaj da je neko “jedan od nas.”
Za vreme mog života, umrlo je dosta velikih umetnika. Bilo mi je žao za svakog (i svaku) od njih. Ipak, po cenu da je to neukusno porediti, moram reći: vest o smrti Đoleta doživeo sam sa puno dubljom tugom, kao da je umro “neko moj.” Takav osećaj. Kao da sam lično poznavao debelog bradonju.
Sa Đoletovim odlaskom, osećam kao da je umro i velik deo te neke normalnosti, duha grada koji volim. Dizalice, gradilišta i ljudi koji nemaju predstavu kako je Novi Sad izgledao “kad sam ja bio mali” su sad u velikoj većini.
“Čekaj, ti si baš rođen u Novom Sadu?” je normalno pitanje za Novi Sad ovih dana, sa svim prednostima i manama takvog stanja stvari.
Pri tome ne mislim na neki malograđanski sentiment “protiv dođoša,” čemu je i Đole, barem sudeći po pesmama i javnim nastupima, odlučno odolevao. Mislim na generalnu ogromnu promenu na gore, u praktično svakom smislu, za koju smo svi mi zajedno, takvi kakvi smo, zaslužni. Đole je bio jedan od stubova koji su odolevali naletima haosa. Kao svetionik pomoću kojeg se “normalni” pronalaze. “Tko voli Đoleta – vrijedi, tko vrijedi – voli Đoleta,” da parafraziram Grunfa.
OK, znam, ovo poslednje je plitko i elitistički – pevao je o toliko univerzalnim ljudskim stvarima da se samo kompletan bolid ne pronalazi baš ni u jednoj pesmi, ali volim se zavaravati da na Đoletovim koncertima nije bilo “ne-damo-Ko-so-vo” nacionalističkih kretena.
Svakom svojom pesmom, knjigom, intervjuom i javnim nastupom – bestidno je huškao ljude na to da budu normalni, da vole svoje bližnje i komšije. Čak i u vreme kada je za to trebalo dosta muda. Kao čovek koji živi od “muziciranja i tamburanja,” izabrao je da bude na prvom mestu čovek, po cenu cenzurisanja i zabranjivanja.
Za Tik-Tok generacije, po cenu da ih sad žestoko potcenjujem (za šta se unapred izvinjavam ako je to slučaj, a voleo bih da jeste), guglati: “etika” i “integritet.”
Takav kakav je, sa svim svojim vrlinama i manama, bio je veći od Novog Sada. Sudeći po posetama koncertima širom naše zemlje (pod čime mislim na prostor koji se nekada zvao “SFR Jugoslavija,” u vreme pre nego što smo se podelili po plemenima), ko god razume naš jezik, pronalazio se u njegovim pesmama.
Čitao sam da je Gete svojevremeno učio srpskohrvatski kako bi mogao u originalu čitati našu narodnu poeziju. Karakteristični ritam i lepota deseterca se u velikoj meri gube prilikom prevoda. Slično tome, ako postoje dobri razlozi da neki stranac nauči jezik, istoriju, i pokuša razumeti kulturu ovog našeg tamnog vilajeta, Đoletove pesme i knjige su svakako jedan od boljih.
Neću sad da idem u patetiku. Niti da citiram stihove, ili postavljam YouTube linkove za “najlepše pesme.” Završiću ovaj tekst rečenicom koja je veoma plitka, kao i ostatak proze na ovom sajtu:
Lepota je u oku posmatrača, kako se kaže. Izvinjavam se unapred svoj “maloj deci i penzionerima, i onima koji se tako osećaju.”
“Čak i ako si glup, ružan i nizak, recitovanjem Đoletovih stihova dobijaš barem petnaest minuta fore – a ostalo je na tebi, na vama. Šta ćete napraviti od one crtice između godina.”