Home » Books » Economics » Ukidanje autonomnosti Vojvodine – Početak razbijanja Jugoslavije

Živan Mardelj: Ukidanje autonomnosti Vojvodine - Početak razbijanja Jugoslavije - recenzija

Ukidanje autonomnosti Vojvodine – Početak razbijanja Jugoslavije

Updated: 22/04/2020.

If/when the book gets translated to English, I will write a review in English, for now – Serbocroatian only.

Recenzija knjige imenovane u naslovu ovog članka, autora Živana Marelja.

Ovo je prva recenzija knjige koju pišem, a uz to mi sažetost nije vrlina, tako da čitaoce unapred upozoravam da spreme živce i strpljenje ako ih ovo zanima. Ili da iskoriste lepotu Interneta, pa jednim klikom na link otvore YouTube i uživaju u dobroj muzici, bez ovih pisanija. 🙂

Pre recenzije, par ograda. Kao prvo, mislim da je pošteno reći da mi je jedan od “važnijih učesnika” događaja opisanih u knjizi blizak rod. Po prirodi sam dosta analitičan i objektivan, ali ipak mislim da je pošteno ovo napomenuti. Takođe, mislim da je bolje odmah napomenuti da se moji pogledi na politiku, ekonomiju i “filozofiju” u širem smislu, sasvim dobro mogu opisati rečima: “zadrti komunista i autonomaš”. Na kraju, o ljudskim i profesionalnim kvalitetima, kao i o dobroj informisanosti i znanju autora knjige, imam veoma visoko mišljenje.

Obelodanjivanje ovih činjenica će možda umanjiti “validnost i kredibilitet” svih pohvala knjige koje navedem, a sve “zamerke i kritike” učiniti dodatno (nepravedno?) “težim”. Ipak, mislim da ne treba ljude dovoditi u zabludu, makar i implicitno, pa iako ovo pišem sa velikom vremenskom i priličnom emotivnom distancom, u nastojanju da budem objektivan (koliko to bilo koji čovek može biti), cenim da je poštenije i manje zlo bilo navesti ove podatke. Toliko – koga zanima više o meni, piše na mom sajtu, ali ovde je glavna tema knjiga:

Ukratko: knjiga je odlična – koga zanima istorijski period od 1918. do 2020, vezan za prostor bivše SFR Jugoslavije (pogotovo bivše SAP Vojvodine), i u vezi sa ekonomijom i politikom, mislim da vredi uložiti vreme i pročitati je.

Opširnije:
S obzirom na ozbiljnost, “težinu” i višeslojnost teme, prvi utisak mi je bio “dosta je tanka”. 🙂 Naravno, ko god čita zna da se o knjigama ne sudi po koricama i “na kilo”, tako da sam to odmah, ispostavilo se opravdano, zanemario.

U knjizi, autor Živan Marelj, i sam, lično, svedok i učesnik velikog dela događaja o kojima piše, govori, bolje rečeno dokumentuje, sled događaja, političkih odluka i ekonomskih mera, koje su oblikovale položaj SFR Jugoslavije, a prvenstveno Vojvodine.

Tema je široka i višeslojna, ali autor je uspeo u dosta sažetom obliku “preneti” sve događaje, u uzročno-posledično logičnom sledu. Vrlo vešto je razgraničio bitno od nebitnog i ograničio se, kako po vremenskom razdoblju, tako i geografskoj regiji. U smislu da se najviše bazirao na period (od 1974. do 1990.) i teritoriju (Vojvodina) koji su od značaja za temu, a doticao se prethodnih i naknadnih godina, kao i širih teritorija (cele Jugoslavije, uz kraće osvrte na širu, globalnu geopolitičku situaciju) samo u meri u kojoj je neophodno za razumevanje teme, svih kauzalnosti, a bez prelaska granice kojom bi se čitaoci nepotrebno zamarali (svakako postoji stotine knjiga koje se bave drugim temama i periodima).

Živan Marelj objašnjava i, najčešće argumentovano, navodi kako je autonomija Vojvodine nastala, zašto je i etički, i politički, i ekonomski opravdana. Kako je povoljno uticala na, prvenstveno ekonomski, razvoj Vojvodine (knjiga je bazirana na političkim i ekonomskim aspektima, dok se kultura i nauka spominju samo u kontekstu veze sa prva dva pojma – jer nema kulture sa praznim stomakom, a i knjiga nije iz 10 tomova). Zatim i posledice (po Vojvodinu, Srbiju, pa i ostale republike SFRJ), kao i sam “mafijaški” (moja karakterizacija) način ukidanja autonomije.

Pri tome je i način pripovedanja dosta, da kažem, “pitak”. Pogotovo uzimajući u obzir težinu i, rekao bih (bez želje da uvredim autora, pogotovo što je mene ova tema dosta interesovala), suvoparnost teme. Gde god je moguće, navođeni su izvori (dokumenti, druge knjige), sa kraćim citatima, neophodnim za razumevanje. Navođenje izvora, od kojih su neki, važniji, u potpunosti dati u Prilozima na kraju knjige, važno je kako bi se čitalac mogao uveriti da izabrani citati nisu izvučeni iz konteksta, tj. da nije data izvrnuta, manipulišuća slika “spram onoga što bi autor želeo da mislimo”.

Ovde ću navesti i prvu zamerku. Naime, na osnovu mojih (sa)znanja i informacija, kao i činjenice da sam neke “ključne” aktere političkog života u Vojvodini i SFRJ imao čast lično poznavati, svakako nemam ni najmanjih razloga da sumnjam u reči autora. Međutim, za sve ostale čitaoce, može biti “sporno” to što neke tvrdnje i zaključci nisu potkrepljeni izvorima, kao što je običaj u seminarskim, magistarskim i doktorskim radovima. Naravno, ova knjiga i nema takvih pretenzija, a čak i bez takvih navoda mi je jasno da je delo rezultat višedecenijskog mukotrpnog rada, sakupljanja, provere informacija – ali mislim da je ovo korektno napomenuti.

Pored ovih “tehničkih” zamerki, ima još par mesta gde se ne slažem sa zaključcima autora. Pri tome ne tvrdim da sam bolje informisan, niti da su moji zaključci ispravniji, već je to samo moje mišljenje – ni manje, ni više od toga. O čemu se radi?

Prvo: tvrdnja o istorijskoj neminovnosti nastanka nacija kao jednom od uzroka krize. Srpski nacionalizam bio je glavni generator kriza i sukoba u poslednjim fazama života SFRJ – a Srbi su dugo pre toga već bili imali svoju državu, naciju… Problem je po meni u zloupotrebi nacionalizma – kriza, plus propaganda su tu učinili svoje.

Drugo: navođenje da su ostale republike podržale rušenje autonomije kako bi otvorile vrata svojoj secesiji. Mislim da je povlađivanje Miloševiću od strane drugih republika bilo sa ciljem smirivanja tenzija u nadi da će na tome stati (slično, kako i sam autor navodi, Čemberlenovom dogovoru sa Hitlerom). Kasnija secesija, pogotovo Slovenije, je iznuđen potez – nakon što je Milošević, tj. Srbija, dobio efektivno prevlast u saveznom parlamentu (zahvaljujući glasovima tada postavljenih marionetskih vlada Vojvodine, Kosova i Crne Gore), “stavio šapu” na federalnu banku (tj. zajedničke novce) i PIO fond – posle toga je bilo jasno da im sledi sudbina Vojvodine ako se ne otcepe, ali nema indicija da su težili otcepljenju pre tog ludila. To da su, pogotovo Slovenci, težili reformi i približavanju EU svakako stoji, ali ne van Jugoslavije, barem ne po meni dostupnim informacijama.

Treće – spominje se fašizam u bivšim republikama. Duboko prezirem fašističku ideologiju, ali mislim da ni u jednoj od bivših republika SFRJ nema govora o fašizmu. Čak ni u Hrvatskoj gde se veliča ustaštvo. Veličanje ustaštva u hrvatskoj (kao i aboliranje i veličanje četništva u Srbiji) nije rezultat, niti u službi fašizma, već je u funkciji nacionalizma i pravdanja pljačke i rasturanja nekada bogate zajedničke države. Fažizam podrazumeva ne samo diktaturu, već i totalitarizam, kao i visok stepen discipline i samopožrtvovanja kritične mase građana – što sve debelo nedostaje u svim republikama bivše SFRJ. Ovo što postoji danas u bivšim republikama je neka kombinacija anarhije i nepotizma, uz bujanje nacionalizma čime se zaslepljuju građani da ne vide pljačku.

Četvrto: čuveni goli otok, po pitanju čije “pravednosti” autor iznosi određenu sumnju i rezervisanost. U to vreme je alternativa bila sudbina Mađarske i Čehoslovačke. Dok u “normalnom” vremenu važi sintagma da je “bolje 10 krivih na slobodi, nego 1 nevin čovek u zatvoru”, u takvom opsadnom stanju, držanje ovoga je bilo neprihvatljivo rizično. Goli otok je iznuđen potez i nužno zlo. Uz to, nevino zatvoreni ljudi su kompenzovani, koliko je to bilo razumno izvodljivo – o tome mislim da još uvek ima živih svedoka (koji svedoče i o nepravednom zatvaranju, naravno).

Peto – po pitanju “modernih” stranaka koje se zalažu za vraćanje autonomije Vojvodine, navedena je Liga Socijaldemokrata Vojvodine (LSV). Moje lično mišljenje je da ta stranka i njen predsednik, Nenad Čanak, svojim izjavama, kao i delima, nanela više štete, nego koristi ideji vraćanja autonomije Vojvodine.

Šesto, poslednje – iako kapitalizam omogućava najefikasnije upošljavanje kapitala, moderan “demokratski kapitalizam” ne bi smeo ostati uzor za podelu dobiti. Svakako ne bez jakih socijalnih država i progresivnog oporezivanja – jer u protivnom preti da uruši sam sebe, pošto se mora ulagati u opšte društveno dobro, prvenstveno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, kao i ekologiju, kako ne bismo kao vrsta izumrli.

Da se ne stekne pogrešan utisak – sa većinom iznetih stavova i činjenica u knjizi se u potpunosti slažem, a ne usuđujem se tvrditi, niti mislim da je moje mišljenje validnije i da sam bolje informisan od autora knjige. Uz to – odlično je čitati i knjige koje ne govore ono što volimo/želimo čuti. Tako se proširuju vidici i znanje.

Uz to, ove zamerke, čak i ako se uzmu kao osnovane i na mestu (a u to ni sam nisam potpuno siguran – to je samo moje mišljenje), svakako ne umanjuju kvalitet i značaj ovog dela, koje predstavlja vredan dokument i dobar materijal za čitanje, upoznavanje i dalje istraživanje ove teme – za one koje to zanima. Knjiga je sama po sebi zaokružena celina. Autor nije upao u zamku opširnog razmatranja prisajedinjenja Vojvodine Srbiji posle I Svetskog rata, već se prvenstveno bazirao na “zatečeno” stanje u toku i nakon Drugog Svetskog rata, što je relevantnije vezano za temu raspada Jugoslavije, gušenja autonomije, te političkih i ekonomskih preduslova i posledica ovih događaja.

Iako tadašnji komunista i učesnik mnogih događaja o kojima piše, autor se postavlja kao naučnik, iskusan ekonomista i realno sagledava sve prednosti, ali i sve nedostatke sistema – kako ekonomskog, tako i politčkog uređenja SFRJ.

U završnim poglavljima, autor diskutuje i o načinima i modelima ponovnog uspostavljanja autonomije Vojvodine i uređenja Srbije, kako bi se sprečio dalji raspad ekonomije i same države, kao i o savremenim, globalističkim, geopolitičkim i ekonomskim tokovima.

Suma sumarum, ova knjiga Živana Marelja je velik doprinos vezano za informacije i shvatanje tematike koju obrađuje – nastanak, razvoj i nasilno razbijanje jedne uspešne, slobodne zemlje u kojoj su radnici i seljaci ipak mogli živeti bezbrižno i pristojno, bez tlačenja i izrabljivanja. Preporučio bih je za čitanje čak, ili pogotovo, i okorelim nacionalistima i centralistima. Poučna je, a i, ako ništa drugo, računam da im može biti lepo čitati o tome “kako su pobedili” (sretan je kraj). 🙂

Spread the love...

Leave a Comment

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.